31. maj u svetu, a i kod nas obeležava se kao Svetski dan bez duvanskog dima. Pušenje i duvanski dim faktor je rizika broj jedan za rastući broj kardio-vaskularnih oboljenja, kao i karcinoma grla i pluća.
Od toksina koji u ljudski organizam ulaze putem duvanskog dima, u njemu trajno ostaju 92-94 odsto, ostatak se izluči preko bubrega i kože, dok se kod žena najveći deo akumulira u dojkama.
Zdravstvenih posledica ima toliko da ih je teško i pobrojati, a koliko lečenje posledica dejstva duvanskog dima košta ovu naciju, teško da bi bilo ko sa sigurnošću mogao reći.
Da je među obolelima od malginih bolesti, posebno karcinoma pluća, najviše pušača, odavno je dokazano.
U svim razvijenim zemljama na svim frontovima vodi broba protiv pušenja – donose se zakoni o zabrani pušenja na javnim mestima i u firmama, u nekim preduzećima, na osnovu broja popušenih cigareta (jedna cigareta 8-10 minuta), obračunava se vreme otsustvovanja i odbija od plate, jer poslodavac smatra da niko ne može istovremeno i da radi i da konzumira cigarete.
U svetu, prema nekim procenama, puši 1,2 milijarde ljudi, a u našoj zemlji oko tri miliona. U duvanu, nije pronađena ni jedna jedina korisna materija. Nađeno je 4.000 otrovnih, od kojih su 43 kancerogene, mutagene, onkogene, a jedana od identifikovanih otrova je 200-250 puta jači od cijankalija!
Nakon svake popušene cigarete, deo duvanskih otrova zauvek ostaje u organizmu. Ukoliko neko dnevno puši jednu paklicu, dakle 20 cigareta (jedna cigareta = 1 g), godišnje je to 7.300 grama. Neka u organizmu ostane samo jedan odsto tog opasnog sadržaja, godišnje je to – 700 grama otrova!!! Od toga, šest odsto ostaje u plućima, ostatak se “lageruje” u krvnim sudovima, jetri, mozgu, polnim žlezdama, kostima, koži….
Kod nas puši 60-70 odsto omladine u uzrastu od 15 godina, pri čemu su devojke brojnije, dok je u drugim zemljama taj procenat znatno niži – u Izraelu 4,9 odsto, u Švedskoj devet odsto, u SAD 12 odsto, u Nemačkoj 18 odsto, u Bugarskoj 41 odsto.
Mi imamo dva zakona za borbu protiv duvana – republički o zabrani pušenja na javnim mestima iz 1994 i zakon koji je donet na tada saveznom nivou o zabrani reklamiranja duvana i alkohol, ali nažalost, nijedan se ne poštuje, čak ni u zdravstvenim ustanovama.
Prvi smo ili drugi u svetu po broju pušača, što zavisi od toga da li odgovarajuće državne institucije koriste sopstvene rezultate parcijalnih istraživanja ili informacije američkog nedeljnika “Tajm”.
Kako pušenje nije zabranjeno ni u jednoj od naših zdravstvenih ustanova, nije teško pretpostaviti da, po zakonu verovatnoće, od čuvenih 4 000 štetnih materija u duvanskom dimu bar jedna proklizi do bolesnika.
U zemlji u kojoj svaki drugi muškarac i svaka treća žena puše – s tendencijom ubrzanja ka neslavnom tronu – moralo bi se otići dalje od uličnog oglašavanja nimalo autoritativnom na bilbordima. Možda bi, ipak, efektnije bilo staviti na bilbord sliku bolesnih pluća, sliku koju razvijena Evropa planira da stavi na svaku paklicu? Kod nas su u kampanji angažovani stručnjaci, koji pak, smatraju da agresivne kampanje daju kratkoročni efekat, te da je metoda dosadnog kljucanja u glavu bolja ako se ima u vidu stara i duboko ukorenjena kultura po kojoj je pušenje prihvatljivo, uobičajeno i bezopasno.
ma u vidu stara i duboko ukorenjena kultura po kojoj je pušenje prihvatljivo, uobičajeno i bezopasno.
@@@
