Svetski dan slobode medij ustanovljen je 3. maja 1991. kada je na konferenciji UN u namibijskom gradu Vindhoku (Windhoek) usvojena Deklaracija o slobodi medija koja je cenzuru proglasila grubim kršenjem ljudskih prava. U to vreme, u Srbiji se o slobodi medija moglo samo teoretisati – vreme ne-slobode već je uveliko počelo, a sledila su vremena mnogo gora. No, o toj temi rečeno je već jako mnogo. Previše. Svi pomalo zaboravljamo kako sloboda ovdašnjih medija izgleda 14 godina kasnije. Zaboravljamo da je sloboda medija i u ovom trenutku skoro isključivo stvar teorije.
Teoretski, situacija u zemlji Srbiji više je nego pogodna za razvoj medijskih sloboda – tu su zakoni, tu su saveti/organi/agencije, tu je “slobodno medijsko tržiđte”, tu su političari koji se “ne mešaju u novinarski posao”. Muče nas malo ti tabloidi, ali i to je nekako prirodno za “period tranzicije”…To je, dakle, teorija. Praksa, kao što to već biva, izgleda sasvim drugačije – zakoni se uglavnom ne primenjuju; saveti/organi/ agencije uglavnom ne rade.
Ove godine, 3. maj posvećen je nerasvetljenim ubistvima novinara i ostalih medijskih poslenika – tokom protekle decenije ubijeno je vi˛e od 500 novinara, a većina počinilaca i dalje je na slobodi. Prema podacima Svetske asocijacije novinara (WAN), samo tokom prošle godine ubijen je 71 novinar, a tokom nekoliko prvih meseci ove godine, njih 15. Srbija i Crna Gora takođe su deo ove neslavne statistike – ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Du˛ka Jovanovića i dalje se smatraju nerasvetljenim.
Svetski dan slobode medija ove godine biće proslavljen u Dakaru (Senegal). U međuvremenu, na mapi Reportera bez granica, SCG označena je kao region sa “primetnim problemima”, a nevolja je upravo u tome što i 3. maja i svih ostalih dana, te probleme primećuju samo oni koji u medijima rade.
Upravo zato, Svetski dan slobodne medija, bar ove godine, ne treba obeležavati nikakvim okruglim stolom, tribinom ili prigodnim skupom iz čijeg sadržaja bi pristekao “prigodni tekst”. Sloboda medija nije nikakva teorijska apstrakcija već odgovorni rad na otkrivanju ubica naših kolega, primena Zakona o radiodifuziji, formiranje Agencije za telekomunikacije, obezbeđivanje uslova za privatizaciju medija, smanjenje poreskih obaveza štampe, otpočinjanje pregovora za potpisivanje Kolektivnog granskog ugovora, pooštravanje inspekcijske kontrole poštovanja pojedinačnih ugovora novinara, uvođenje evropskih standarda u tretmanu uvrede i klevete u Krivičnom zakoniku i na sudu, uvažavanje mišljenja profesionalnih i medijskih organizacija u izradi medijskih zakona.
I, konačno, uviđanje da novinari nisu tu da bi na vlasti održali one koje su u jednom trenutku možda i podržavali, već da bi obavljali ulogu zbog koje su i nazvani sedmom silom – bili korektiv vlasti u interesu građana.
da bi obavljali ulogu zbog koje su i nazvani sedmom silom – bili korektiv vlasti u interesu građana.
@@@
