BADNJI DAN

Božić, ne računajući Uskrs, predstavlja najveći hrišćanski praznik. Proslavlja se u slavu i na radost zbog rođenja Isusa Hrista. Božić kao dan Hristovog rođenja crkva priznaje tek od IV veka. Naime, u prva tri veka hrišćanstva pridavan je veći značaj Hristovom krštenju. Srbi, Rusi i Rumuni slave Božić 7. januara. Ostale hrišćanske crkve praznik rođenja Isusa Hrista praznuju 25. decembra jer se poštuju dva različita kalendara – julijanski i gregorijanski. Božić predstavlja najradosniji praznik koji se slavi u krugu porodice. Ovaj praznik se prema srpskoj narodnoj tradiciji slavi tri dana: prvi dan – Božić ili Božji dan, Drugi i Treći dan Božića. Kao praznični dani se računaju i Tucindan i Badnjidan. Svakog od pomenutih dana se obavljaju određeni poslovi. Tako se na Tucindan priprema pečenica. To podrazumeva da se priprema prase ili brav koji su određeni za božićnu pečenicu. Naziv Tucindan se dovodi u vezu sa praksom koja je postojala ranijih godina, kada su se prase ili brav ubijali, a ne klali. Prema narodnom verovanju na Tucindan ne valja tući decu kako preko godine ne bi imala čireve. Badnjidan se praznuje 6. januara i predstavlja sastavni i nerazdvojiv deo Božića. O tome svedoči i narodna poslovica, koja glasi – Oni su kao Badnjidan i Božić, a koristi se kada se želi istaći bliskost u odnosu prijatelja. Ovog dana se obavezno vraćaju pozajmljene stvari. Ujedno postoji verovanje da se na Badnjidan “ne valja” davati išta na zajam. Obredni rituali počinju u zoru kada domaćin odlazi u šumu po badnjak. Za badnjak se bira mlado i zdravo cerovo drvo. Kad odabere odgovarajuće drvo domaćin se okrene ka istoku, tri puta prekrsti, baci šaku žita na drvo i sa tri udarca sekirom ga odseče. Vodi se računa da drvo prilikom sečenja padne direktno na zemlju. Badnjak unosi u kuću domaćin naveče, pre večere. Osim badnjaka unosi se i slama. Ona simbolizuje slamu na kojoj je rođen Isus Hristos. Slama se rastresa ispod stola i po sobi u kojoj se priprema svečana trpeza. Domaćica i deca nakon toga sedaju na slamu kvocajući i pijučući. Verovanje je da će tako obezbediti da kokoške nose jaja i da bude mnogo pilića. U gradu se unošenje slame danas izostavlja, ili se stavlja na grančicu badnjaka i tako unosi u dom. Nakon završetka pomenutih obreda sledi večera. Nekad se jelo isključivo rukama, čak su se i jela spremala bez upotrebe oštrih predmeta (noža, viljuške i sličnog). Ponegde se jela koja se spremaju za Badnjidan i Božić pripremaju tako što posude u kojima se kuva ostanu nepoklopljene. Sva jela koja se na Badnje veče nalaze na trpezi su posna. U zavisnosti od kraja i umešnosti domaćice u spremanju posnih jela varira izbor namirnica i pirpremljene hrane. U svakom slučaju na trpezi će se naći nešto od voća – orasi, suve šljive, smokve, jabuke, kestenje i slično, zatim su neizostavni pasulj prebranac i riba. Na kraju, ali od ništa manjeg značaja treba navesti i pite – krompiruša ili zeljanica. Posle večere se pristupalo pečenju pečenice, to je muški deo posla. Pečenica bi trebalo da se ispeče do ponoći, tada se izlazilo na dvorište i pucalo iz puške ili nekog drugog vatrenog oružja. Time se oglašavalo da je božićna pečenica zgotovljena. Pravljenjem buke, tj. bacanjem petardi ili eventualno pucanjem iz vatrenog oružja označava se rođenje Hrista. Naziv Badnji dan dolazi od staroslovenske reči bdjeti. Prema tome, Badnje veče je veče kada se bdi, tokom noći se ostaje budan. Nekad je značajnu ulogu u božićnim običajima imala i božićna sveća. Neke porodice su je palile na Badnje veče, a obavezno je paljena o ručku prvog dana Božića. Ova sveća se nikada nije gasila duvanjem, već vinom iz pune flaše. bavezno je paljena o ručku prvog dana Božića. Ova sveća se nikada nije gasila duvanjem, već vinom iz pune flaše. @@@