Lakše je pronaći iglu u plastu sena nego plac od nekoliko hektara, na kom se može graditi proizvodna hala, stanovi, sportski ili tržni centar. Ne zato što nema lokacija, već što državno-pravni odnosi nisu regulisani, pa se ne zna šta je čije i do kad. Najbrži način mogao bi biti da se lokacija “sastavi” otkupiom pojedinačnih parcela od više vlasnika, što je ujedno i jedini način da se otkupi i pravo korišćenja neke parcele, nego izboriti se sa državom za pravo zakupa neke prazne lokacije. Prema postojećem Zakonu o informacionom sistemu svi državni organi, uključujući i lokalne samouprave, dužni su da podatke o infrastrukturi prenesu u digitalni oblik kako bi mogli da se u sistemu GIS-a medjusobno ukrštaju i razmenjuju.
Procedura da se dođe do građevinskog zemljišta komplikovana je i za upućene u čitavu tematiku, a kamoli za strance koji grade u celom svetu, a onda dođu u Srbiju i prvi put čuju za bivše vlasnike koji će se možda imaju pravo korišćenja, ili da slušaju o zakonu koji će sve to regulisati, a „samo što nije” stupio na snagu.
Dok u Evropi postoji samo svojina ili pravo zakupa, gde vlasnik ustupa svoje zemljište za novčanu naknadu, kod nas se se može postati ili zakupac ili korisnik parcele, ali se to pravo ne može preneti, pa se mnogi ne snalaze. Po Zakonu o hipoteci kredit se može podići tek kada se založi objekat u izgradnji, po dobijanju građevinske dozvole. A kako početi gradnju i dobiti dozvolu, ako investitor zavisi od kredita? Tako se ulazi u vrzino kolo u koje većina investitora nema vremena, niti strpljenja da se hvata, pa se radije sele u susedne zemlje.
Inače, cela Srbija kuburi sa gradskim građevinskim zemljištem. U mnogim gradovima gradska vlast ne može da izda ni jedan metar gradskog građevinskog zemljišta.
Privatizacija gradskog zemljišta je neophodna jer se jedino tako može postići efikasnost njegovog korišćenja. Pravni osnov za privatizaciju državnog (gradskog) zemljišta konačno postoji i nalazi se u članu 87. Ustava Srbije. Međutim, diskutabilan je način na koji će se privatizacija obaviti.
Kada se cela priča sumira, zaključuje se da je građevinsko zemljište i dalje skoro isključivo u vlasništvu države, da postoji manjak većih parcela u centralnim urbanim oblastima, da se ne primenjuje se član 86. Zakona o planiranju i izgradnji koji predviđa prestanak prava korišćenja u slučaju da se objekti ne izgrade na građevinskom zemljištu u državnom vlasništvu u predviđenom roku, da postojeći pravni okvir ne reguliše preferencijalna prava na zemljište – zakup građevinskog zemljišta, da ne postoji zakon o imovini lokalne samouprave koji bi regulisao obaveze lokalnih vlasti u pogledu raspolaganja građevinskim zemljištem i da najnižu cenu gradskog zemljišta određuju administrativni akti, umesto tržište.
