Deca najčešće trpe nasilje u porodici, a u ulozi zlostavljača uglavnom su roditelji. Znatno češće decu fizički zlostavljaju i zanemaruju majke, dok očevi seksualno zlostavljaju svoje ćerke. Nasilje je najčešće prisutno na uzrastu oko devet godina. Nezavisno o kojem vidu nasilja se govori, posledice na psihofizički i socijalni razvoj, zdravlje i kasniji život deteta ozbiljne su i veoma često dugotrajne, pokazuju istraživanja.
Poslednjih godina postignut je značajan napredak u oblasti zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja, pre svega kada je reč o zakonskoj regulativi, ali da još uvek postoji nedovoljna koordinacija među nadležnim službama i njihova neujednačena teritorijalna raspoređenost, zbog čega je nivo zaštite u pojedinim sredinama veoma nizak.
Radnici u oblasti socijalne zaštite nedovoljno su obučeni i pripremljeni za sprovođenje neodložnih intervencija, a često se događa da oni zapravo ne znaju za šta su nadležni i zbog toga prebacuju odgovornost na druge službe .
U istraživanjima na temu “Mitovi o nasilju kod stručnjaka u pravosuđu, prosveti i socijalnoj zaštiti” kao najzastupljeniji mitovi pojavljuju se tvrdnje da su “posledice nasilja uvek teške i trajne”, da su “nasilnici ludaci i pijanci”, da “žrtve nasilja uvek postaju nasilnici” i da “društvo treba uvek da poštuje privatnost porodice”. Najmanji broj mitova o nasilju imaju stručnjaci iz pravosuđa i da su sudije izrazito sklone da poveruju detetovom iskazu da je zlostavljano
