Desanka Maksimović, jedna od naših najvećih pesnikinja i najviše objavljivanih književnica, preminula je na današnji dan pre petnaest godina. Sredinom maja navršiće se i sto deset godina od rođenja pesnikinje.
Rođena je 16.maja 1898.godine u selu Rabrovici, kod Valjeva.Osnovnu školu završila je u Brankovini, gimnaziju u Valjevu a diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. 1968.godine proglašena je za počasnog građanina Valjeva.
Kao i njena lirika, život Desanke Maksimović stremio je širini, otkrovenju, i traganju za izmirenjem protivrečnosti ovoga sveta.
Njeno stvaralaštvo odlikuju jednostavnost iskaza, ispovedni karakter i duboko osećanje za prirodu, pravdu, čoveka, ma ko on bio, rodno tlo i tradiciju, a njena književnost za decu prepuna je životnih značenja jer je prema svetu detinjstva negovala poseban odnos pažnje i brižnosti.
Na njenim zbirkama i poemama „Krvava bajka”, „ Tražim pomilovanje”, „Nemam više vremena”, „Zeleni vitez”, „Pesnik i zavičaj” stasavale su čitave generacije, a ljubavne pesme citirane su kao mudre izreke, bile podsticaj za muziku… Još za života pesnikinji je u Brankovini podignut spomenik, i otvorena škola koja nosi njeno ime.
Njen život posvećen drugima dobijao je stalnu potvrdu i zahvalnost. Bila je dobitnica niza vrhunskih domaćih i inostranih priznanja, među kojima su i Orden svetoga Save, Njegoševa nagrada, Orden zasluga za narod I reda, bugarski orden Kiril i Metodije I reda, orden časti Vrhovnog sovjeta SSSR-a, Zlatni krst kneza Lazara, Vukova, Zmajeva nagrada, diploma počasnog člana Matice srpske… Njoj u čast održavane su književne manifestacije, o njenom delu bilo je reči i u okviru Nacionalne konvencije Američke asocijacije za unapređenje slavističkih studija, u Filadelfiji, 1979. godine.
Godine 1993. vratila se u rodnu Brankovinu, ali ovoga puta zauvek. Sahranjena je kraj svog supruga Sergeja Slastikova.
Najvažnije je vraćati se Desankinoj poeziji jer je njena reč trajno živa.
