Osmi mart, kao praznik žena rođen je kao posledica više različitih događaja, koji su se zbili tokom februara i marta početkom XX veka.
Prvo je američka Socijalistička partija uvela Nacionalni dan žena (1909) i ispalo je nekako da su ga žene obeležavale poslednje nedelje februara. Onda je u Kopenhagenu bio kongres Socijalističke internacionale (1910), pa je i tu dogovoreno da se u slavu pokreta za ženska prava, a pre svega pokreta za pravo glasa žena, uvede ženski praznik. Prve godine posle Kopenhagena, ženski dan je obeležen 19. marta mitinzima u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i švajcarskoj; učestovalo je preko milion ljudi i tu se proslavila Klara Cetkin, nemačka socijaldemokratkinja. Nedelju dana kasnije (25. marta) u Njujorku dogodio se požar u kome je izgorelo 140 devojaka, fabričkih radnica, mahom imigrantkinja. Ova trgedija je učvrstila ženski pokret da svake godine obeležava svoj dan – dan zenske solidarnosti.
Na to se nadovezala i revolucionarna Rusija. Tamo je ženski pokret iznikao iz mirovnog, u svitanje Prvog svetskog rata. Ruske žene su odlučile da praznik žena slave poslednje nedelje februara. Kasnije, 1917. godine, nastupa čuvena Aleksandra Kolontajeva, ruska revolucionarka, koja je izabrala poslednju subotu u februaru da povede štrajk za “helb i mir”, usprotivivši se odluci političkih lidera da se štrajk ne pokrene. Četiri dana kasnije, car je abdicirao, a privremena vlada je garantovala ženama pravo glasa. To je bilo na 23. februar po julijanskom kalendaru, tj. na 8. mart po gregorijanskom računjanju vremena.
Ako bismo nastavili da forsiramo istoriju, onda bi se u taj dan mogla uračunati i neobična borba Lisistrate u staroj Grčkoj koja je inicirala seksualni štrajk protiv neobuzdanih muškaraca kako bi prekunili rat.
U Srbiji je Osmi mart pao u zabarav, iako je u našim životima simbolisao ženska prava i igrao ulogu polu-praznika: pola radnog vremena se radilo, a pola slavilo, najčešće po preduzećima, gotovo nikada po kućama.
Malo po malo, taj se praznik pretvarao u dan muške zahvalnosti ženama-majkama, koje su “bar jedan dan poštede zaslužile”. Tako se nekako i govorilo. Muškarcima je bilo dozvoljeno da ljube drugarice na poslu, da im daju karanfile, dok su supruge ćašćavane parfemom ili večerom.
Main stream u današnjoj Srbiji ne haje za Dan žena. Država se tog praznika odrekla. Razlog se lako da naslutiti. Mnogo toga što je ženama važno proglašeno je za “bivša vremena”. Tako je u “komunjarske rabote” svrstan i 8. mart.
