На конкурс за Награду „Радован Бели Марковић“ који је расписала лајковачка библиотека која одскора носи име овог српског писца, стигло је 106 књижевних наслова. Жири који се радио у саставу: Весна Тријић (члан), Дарен Миливојевић (члан) и Слађана Илић (председник), на састанку одржаном 30. септембра 2024. године, донео је одлуку да награду ове године понесе збирка прича Александра Гаталице „Друга виолина и друге приче“ (Академска књига, Нови Сад 2024).
У образложењу жирија се наводи: “У четрнаест приповедних целина, које садржепролог и епилог, сагледавамо универзалност музике кроз судбине јунака, великих музичких извођача. Комуникација путем музике и музика као смисао живота централни су мотиви ове књиге. Чак и пасионираним љубитељима класике, она, извесно, открива и њене посве скривене моћи, изненађује их. Такву њену комплексност могли су нам дочарати само приповедачи који су и сами музика, а који стрепе и за њену судбину у светлу контроверзи света у којем су затечени.
Уколико се посветимо том односу, разумећемо у коликом је раскораку музика са идеологијама, пандемијама, ратовима и другим људским демонима који у различитим, често притворним појавама, урушавају свет. Читајући ову књигу уочићемо и како се „проширују подручја борбе“ оних који сагледавају значај музике, али и музике саме. Она реагује на све побројане спољашње околности, па тим реакцијама свету, у виду опомене, нешто поручује. Тек један пример из књиге који то потврђује јесте ћутање преко шест стотина Страдиваријевих виолина.
Истина да је свет све ближи апокалипси, којој својевољно безглаво хрли, повећава осетљивост, али и анксиозност, оних који то увиђајуи који, бивајући посве обични људи који ни о чему не одлучују, то не могу да спрече. У својој немоћи они разматрају начине на које би могли сачувати сопствена музичка остварења, или пак оних, анонимних стваралаца, чија су се вредна дела затекла у ефемеријама.У причи која нам о томе казује („Опклада на вечни заборав“), упркос њеној суморној атмосфери, увиђамо функционалну употребу (ауто)ироније и елементе хумора.
И док се у поговору, који ова књига садржи, с озбиљним критичким одмаком преиспитују савремени српски роман, услови његовог настанка и „спектакли“ у вези са њим, све што „Друга виолина и друге приче“садржи чини читаоца сигурним – у поузданој форми приче – у том микросвету у којем све је музика.
С обзиром на то да је Александар Гаталица приповедач препознатљивог стила и поетике, репрезентативан представник павићевског крила постмодернизма, којем је и сам Радован Бели Марковић припадао, и да је Гаталичино дело унеколико у дослуху са концептом приповеданог места какво је Радован Бели Марковић изумео, сматрамо да је он достојан добитник награде која носи име најнеобичнијег савременог српског писца.”
