Изложба Заплети сликане стварности: избор из колекције Зорана Поповића биће отворена у суботу 27. септембра 2025. године у 12 часова у Модерној галерији Ваљево.
У настојању да представи различите концепте савремене уметности и истражи сложеност ликовних феномена, Модерна галерија Ваљево је организовала изложбу уметничких дела из колекције Зорана Поповића. Изложба обухвата радове четрдесет седам аутора настале у периоду од 1953. до 2025. године. Замишљена као путовање кроз простор грађен дихотомијама, изложба за предмет анализе узима појединачне ликовне језике и идеје које су условиле њихово формирање. Колекција Зорана Поповића сведочи о протејском лицу слике у чијим манифестацијама се изнова формирају садржаји појма уметности. Селектована дела као тачке у слободном простору могу се повезати према историјским и естетским критеријумима. Ове претпостављене везе доприносе постојању скупова заједничких именитеља за разноликост ликовног стваралаштва и историјских околности.
Писац текста за каталог под називом Заплети сликане стварности. Одабрана сликарска дела: Збирка Зоран Поповић, редовни професор Факултета ликовних уметности у Београду, Никола Шуица наводи: Откривање детаља и дефинисано наслеђе музејског модерног сликарства у Србији никад није затворено за нове упливе и открића. Kроз неизвесности треће деценије 21. века, ликовна дела су утопљена у панораму индивидуалних доприноса, структура и проширења, превасходно евроцентричних студија случајева. Писања о делу и о ствараоцу, та рецептура Ђорђа Вазарија у списима Живот славних сликара вајара и архитеката, засновала су пут романсираним приповестима биографских опаски применљивим и за стваралаштво модернизма. Разумљивост тих житија плени посматрача и читаоца. Дочаравањима ствари какве заиста јесу интониран је осећај реалних чињеница. Последице неког историјског тренутка у данашњици су феномен тумачења темпоралног поља крхотина. По њему су разасути трагови − остаци крупних догађаја, утицаја, периферних епизода или изгубљених података − где оно што се некоме догодило или о чему се стваралачки сведочило, остаје присутно, укључујући и свест у којој су збивања и околности сликарских дела настајали. Слично бива и при спонтаном приступу властитих уверења постајући рефлексија у погледу прво нехотичног, а потом истрајног настајања личне збирке сликарства. Аутор текста указује да: Наслеђене представе су зависне од усвојених вредности и стидљиво указују на одлике страсти и морала, као и важности у изменама српског друштва. Између 1912. и свакако геополитички пресудне 1991. године, у свеопштим променама истрајао је кратки 20. век – измерен и придевски дат по убедљивој тези оксфордског историчара Ерика Хобсбаума. Протоком тих деценија, покреће се и промена парадигме сликања − фиксирање сопствених виђења света у доприносима вртложних истовремености. Исто тако, и искушавања стваралачке слободе у водећим европским поделама сликарских домашаја. Распон је згуснут: од пионирске бурне апстракције, па стилизоване експресије виђеног, преко спиритуалности руске традиције после револуције, интимне лепоте и уздржаности дочараних животних кретњи, а исто тако ефеката застрањености, где дела проносе тегобе и страхоте постојања. Напослетку, до националсоцијализма − идеолошки прокажене, именоване изопачене уметности. Сликарство модерног доба објављује изузетност властите личне слободе кроз лелујаве границе времена и простора. Својства уметничких покрета отворила су радикално друкчије и запањујуће представе, атрактивне за музејска сагледавања и преко век и по од својих појављивања. Слика модерног доба је осцилацијски опит намерених порива, било програмског циља било спонтане изражајности. Стециште је просторно временске узрочности проницања, одбацивања и истакнуте агонијске, индивидуалне борбе. Поставке ће променити, показују нам и наслеђе и теоријска објашњења, сама надања о уметности као веснику бољег времена, за које се још од пре 1900. године веровало да само што није пристигло.
Посетиоци ће моћи да виде радове Петра Лубарде, Богољуба Јовановића, Игора Васиљева, Миодрага Даде Ђурића, Леонида Шејке, Љубомира Љубе Поповића, Владимира Величковића, Милоша Шобајића, Радомира Рељића, Радомира Дамњановића Дамњана, Милоша Бајића, Зорана Петровића, Петра Омчикуса, Александра Томашевића, Лазара Возаревића, Милорада Бате Михаиловића, Миће Поповића, Вере Божичковић Поповић, Бранка Филиповића Фила, Миодрага Б. Протића, Стојана Ћелића, Милана Блануше, Боре Иљовског, Ђорђа Ивачковића, Божидара Плазинића, Милована Дестил Марковића, Растислава Шкулеца, Вељка Вујачића, Перице Донкова, Милете Продановића, Марије Драгојловић, Селене Вицковић, Биљане Ђурђевић, Андрее Ивановић Јакшић, Ивана Грубанова, Мрђана Бајића, Александра Станојевића, Ивана Шулетића, Немање Мате Ђорђевића, Дамјана Ковачевића, Кристине Пирковић, Марка Тубића, Немање Николић, Николе Марковића, Тадије Јаничића, Таре Родић, Владимира Миљковића.
Изложба траје до 01. децембра 2025. године.
