“Svi ljudi rođeni su slobodni, sa jednakim dostojanstvom i pravima” kaže prvi član Opšte povelje o ljudskim pravima. Rođenjem i prvim trenutcima života čovek poseduje ljudska prava. Ona su zagarantovana, neotuđiva i regulisana nizom međunarodnih dokumenata.
Savremena međunarodna regulativa ljudskih sloboda i prava započinje Poveljom Ujedinjenih nacija 1945. godine. Dan ljudskih prava obeležava se 10. decembra svake godine u međunarodnim razmerama. Ove godine se obeležavanje ovog dana odvija u celom svetu pod sloganom: Borba protiv siromaštva je obaveza, a ne čin milosrđa.
Danas je siromaštvo pojam koji označava mnogo više od nedostatka prihoda – ono se isto tako tiče postojanja jednakosti među ljudima. Apsolutno siromaštvo, mereno samo po dohotku, je u konstantnom padu od osamdesetih, međutim nejednakost ostaje na jako visokom nivou, kako u okviru jedne zemlje, tako i mežu različitim zemljama. I najrazvijenije zemlje sveta se još uvek bore sa problemom siromaštva povezanog sa diskriminacijom i nejednakošću.
80% od 20 najsiromašnijih zemalja u svetu je iskusilo rat u poslednjih 15 godina. Čak i uz brz progres nakon prestanka rata potrebna je jedna ili dve generacije za dostizanje životnog standarda koji je postojao pre rata.
Siromaštvo je retko slučajno – obično je rezultat političkih izbora ili drugih razloga. Javna politika suviše često ignoriše ili ugrožava standarde esencijalne za smanjivanje siromaštva, uključujući i ljudska prava. Iako su sve države, u različitom stepenu, prihvatile zakonsku obavezu da obezbede ljudima osnovna ljudska prava, jasno je da je njihovo razumevanje i uključivanje sporije u siromašnim zemljama. Za ispunjenje ljudskih prava potrebno je da vlade na prvo mesto stavljaju dobrobit građana bez diskriminacije i različitog tretmana različitih grupa ljudi. Broj zemalja koje deluju veoma konkretno vezano za ove obligacije stalno raste.
Siromaštvo je i uzrok i posledica narušavanja ljudskih prava, što je jedan od najvećih izazova u oblasti ljudskih prava do sad. Bez obzira na činjenice siromaštvo se i dalje retko posmatra kroz prizmu ljudskih prava, a češće se smatra kao tragično, ali nezaobilazno i čak kao odgovornost samih siromašnih, koji se smatraju nesrećnim, lenjim i nedostojnim. Stvarnost je drugačija – siromaštvo oduvek karakterišu diskriminacija, nejednak pristup resursima, socijalna i kulturna stigmatizacija – faktori koji se drugim rečima mogu označiti kao negiranje ljudskih prava i dostojanstva. Štaviše, vlada i predstavnici vlasti u obavezi su da učine nešto po pitanju ovih faktora samim prihvatanjem ugovora o ljudskim pravima, potpisivanjem međunarodnog koncenzusa da siromaštvo postane prošlost, kroz milenijumsku deklaraciju i milenijumske razvojne ciljeve, kao i ishod svetskog samita 2005. godine. Ostvarivanje ljudskih prava – uključujući i borbu za smanjivanje siromaštva- mora biti shvaćena kao dužnost a ne samo kao aspiracija
